Dr Ilija Životić: Pariz i Damask-Dve strane medalje sveta

Danas je Svet mogao videti dve strane medalje života na planeti. Jedna nam je prikazala ponovno ritualno uzdizanje Zapada kroz otvaranje Hrama Notrdam kome su prisustvovali svi lideri slobodnog, demokratskog sveta uključujući i našeg Premijera Vučevića sa delegacijom a druga je rušenje kao kule od karata diktatorskog režima porodice Asad koji je gotovo 55 godina vladao Sirijom.

U Parizu ispod svodova hrama Notrdam, svi saveznici na jednom mestu, simbolikom su pokazali svetu da iako među njima ima razlike u mišljenjima, te razlike nisu ni npribližno velike niti smetaju zajedništvu kako bi oni koji su se predstavljali Asadovim saveznicima želeli. Naime, tih saveznika Bašara Al Asada nigde nema kada su mu bili najpotrebniji da brane njegov hram u Siriji. Ne samo da su figurativno nestali, već su Rusi i bukvalno nestali napuštajući bez borbe aerodrome, kopnenene i pomorske baze kojima su mu garantovali bezbednost čime su pobunjenicima omogućili da za svega nekoliko dana zauzmu većinu teritorije i dođu pred vrata drevnog Damaska. Na taj način Rusija ostaje i bez odskočne daske za snabdevanje svojih vojnih baza u Africi i važnog logističkog čvorišta za nekadašnje Wagner jedinice stacionirane u nekoliko desetina baza. Iran, drugi saveznik, nije sirijskoj armiji dostavio ni jedan jedini metak a kamoli nešto od silnih superiornih oružja i oruđa kojima svakodnevno preti demokratskom svetu okupljenom u Parizu. Klasična prodaja magle, busanja u grudi i gomile spinova na koje je Asad naseo. Verovatno plaćajući basnoslovne sume. Magla koja je nestala u treptaju oka i logističoj podršci koju je pobunjenicima pružila Turska. Na kraju krajeva i sam Asad je nestao u svom privatnom avionu ostavljajući palatu prepunu luksuznih automobila na kojima bi mu i potomci Sadama Huseina pozavideli. Realno, pobednik pobune u Siriji nisu ni pobunjenici ni narod Sirije pa ni terorističke grupe, već Turska koja ovim dešavanjima rešava problem Radničke Partije Kurdistana koja je imala svoje baze i hiljade ljudi pod oružjem uz granicu sa Turskom. Sve će to očigledno nestati formiranjem neke vrste tampon zone. Praktična korist za Tursku a za Erdogana odlična politička infuzija pred obračun sa opozicijom. Ali i mogućnost uticaja na neku novu vlast u Damasku. I pomenuti Izrael će moći da odahne sa jedne strane, jer dugo vremena, decenijama je Sirija bila mirna luka za različite pro Iranske terorističke grupe koje su sa njene teritorije planirale napade po državi Jevrejskog naroda. Uništavanjem Hamasa i Hezbolaha, Izrael je zasigurno dao posredni doprinos padu Asada, jer upravo te proiranske organizacije su njemu bile pretorijanska garda. O formalnim pobednicima u vidu nekadašnjih terorista Al Kaide, ISIS i ostalih koji su sada u ulozi opozicije pisano je dosta, čak je i sam Tramp pre 12 godina u svom tvitu o njima govorio kao o onima koji maštaju da sednu u avion i zakucaju se u neku zgradu na američkom tlu. Pametnom dovoljno. Mada znajući Američki pragmatizam, treba biti obazriv. Teško je poverovati da će u Siriji preko noći nastati demokratija, a nadajmo se da neće nastati još jedan Avganistan. Ovo poslednje možda je i najmanje verovatno zbog raznolikosti naroda koji tamo žive ali i interesa svih onih koji su direktno i indirektno srušili Asada za samo 96 sati.

U svakom slučaju, još jedna situacija koja nam je pokazala koliko je važno pažljivo izabrati partnere kao država. Na primeru Asada i Sirije koja realno nije predstavljala direktnu vojnu pretnju nikome u regionu, pa čak ni Izraelu najbolje se vidi navedeno. Oslanjanje na Rusiju i Iran, ni Asadu, ni narodu Sirije nije donelo ništa dobro. Pušten je niz vodu kao da nije ni postojao. Prodat za tri- čatiri dana kao da je u pitanju neka provincija Bogu iza nogu a ne država sa strateškim položajem. Pitanje je samo za koliko su ga prodali ništa drugo, saveznici koji to nisu i čija obećanja ništa ne vrede. I koji nasuprot hibridnim dejstvima koji ih predstavljaju superiornima, ipak nemaju snage za više frontova, što je možda i najvažniji zaključak pred pisanje strategije spoljne politike Republike Srbije a kasnije i novih strateških dokumenata iz oblasti bezbednosti.

Za nas osim pouka koje treba izvući, najvažnija je naša strana medalje koja se pojavila istog dana. A to je da je Vlada Republike Srbije usvojila predlog zakona kojim se od EU povlači 1.2 milijarde evra u okviru Instrumenta EU za reformu i rast za Zapadni Balkan od ukupno predviđenih 6 milijardi za naš region čime se jasno, ali nažalost u tišini i bez naslovnih strana , ipak trasira jasan pravac kuda Srbija ide.

Autor: Dr Ilija Životić