Komemorativni skup u znak sećanja na preminulog brata Viki Miljković, istaknutog muzičara Vladicu Miljkovića biće održan danas u Kulturnom centru Niš.
Na komemoraciji će se okupiti porodica, prijatelji, kolege i svi koji su ga poznavali, kako bi se odali počast njegovom životu i delu. Estradni umetnik, virtuoz na harmonici je preminuo u petak u 47. godini, nakon kraće i teške bolesti.
Foto: Pink.rs
Viki Miljković održi je govor, a cela sala je plakala dok je slušala njene reči:
- Odakle da počnem ne znam ni sama. Baš kao što je i Zoki rekao... Umeo je da nas sve zasmeje. Među nama se nalaze mnogi njegovi prijatelji, znam da nisu u stanju da govore da se danima guše u suzama. Svake godine su isti ljudi bili na slavi, to su mu bili najbliži saradnici koji su do poslednjeg dana bili s njim. Nikada u životu nisam imala teži i mučniji zadatak. Ne znam ni šta da kažem ni kako sam napisala. Obratiću se mom jedinom bratu Vladici:
- Mislila sam da ovaj dan neće doći. Verovala sam da ćeš pobediti. Niko za ovakve stvari nije spreman. Svi znaju da je naša ljubav bila primer ljubavi i podrške između brata i sestre. Ti si Vladice celog mog života bio moj mlađi brat. Nikad nisam mogla da zamislim da ću pisati ove reči i čitati ih. Dok sam ovo pisala, šmrljala sam, nisam znala šta da napišem. Svi kažu ovo će proći... Ja kad ostanem sama znam koliko me sve razdire i boli, a onda sve to preraste u osmeh i uspomene. Sinoć smo sedeli za jednim stolom i pričali, pričali... I dok ovo čitam gušim se u suzama i suze potapaju svaki red. Ali ja ih brišem i pišem dalje. Jer takav je život. Oduvek si bio nestašan i pomalo živahan, zato sam te tako volela. Tvoja duša, osmeh i srce je plenilo, a sve si najbolje pokazivao kroz harmoniku. Ta ista harmonika je u tvojim rukama imala pravu priču. Dok ovo čitam čekam da se pojaviš odnegde i pitaš nas zašto plačemo. Uvek si tražio osmeh i dobru energiju. Znam da nas gledaš i kažeš "Ajde bre bekice, Taškoviću kaži joj da prestane da plače, Buconi daj neke insrtumente da sviramo". Tako su izledala naša okupljanja. Muzika i slavlje do zore. Sad se nadam da si na lepšem mestu gde te ništa ne boli. Smišljaj nove planove i zvuke kao što si to ovde započeo pre mnogo godina. Ovde možda nisi sve ostvario, ali na onom drugom svetu hoćeš sigurno. Mi ćemo se sresti na tom nekom boljem mestu i nastavićemo opet da pevamo i slavimo. Jer mi smo muzikanti i na ovom i na onom svetu. Slava mu - kroz suze je izgovorila Viki Miljković.
Zoran Ajković bliski prijatelj Vladice održao govor iz duše:
- Nisam pripremao nikakav govor iz duše ću da ispričam. Opraštamo se od našeg prijatelja, nesebičnog umetnika, koji je dotakao mnoge od nas. Umeo je da nas spoji i dovede sa kraja sveta na neko malo slavlje, kamo sreće da nas je sad doveo na neku svadbu. Zvali smo se familija, odrasli smo zajedno na ovom asfaltu. Nezaboravna su slavlja na kojima je on bio. Ne znam da li sam se lepše proveo kada god bi on organizovao. Uvek sam se pitao kako si spojio sve ove ljude, ali eto imao je tu harizmu. Njemu je harmonika bila više od instrumenta, bila je njegova strast i jedva smo čekali da zasvira. Žao mi je sto više nećemo moći da uživamo u ovom svetu u toj pesmi. Slučajno smo se našli u Parizu on kaže "Familijo u Parizu smo" I nađemo se u srpskoj kafani i neki nadobudni bugarski muzičari sve su imali najnovije i priđem im zamolim da moj brat odsvira i garantovao sam, a kafana je bila puna i kad je Vlajko uzeo harmoniku svi su skočili, odjedanput veselje, a do tada su svi bili polumrtvi. Zaključali smo kafanu i ostali do osam ujutru. To je jedan od hiljade dogadjaja i sam je rekao”Familijo, je l si video šta smo napravili”
Foto: Pink.rs
Muzika koju je svirao Vladica Miljković začula se u Kulturnom centru u Nišu. Prvi se obratio Vitko Radomirović, glavni urednik televizije Belami iz Niša koji je bio njegov prijatelj.
- Naš Vladica, moj Vladica, moj bratski kako me zvao. Zašto Bože tako rano uzimaš najbolje, uzimaš ih sebi jer su potrebni na nebu. Siguran sam da će Vladicu dočekati andjeli sa harfama. Družili smo se i slušao sam nedostižnog virtuoza na harmonici. On je izvlačio Božje tonove i akorede. On i harmonika su bili jedno biće. Sećam se kad smo radili tezge, harmonika na grudima, lakovane cipele i izbačena desna noga. Taj njegov osmeh, kako je zračio dobrom pozitivnom energijom. Uglavnom smo sedeli za kafanskim stolom i svi problemi su nestajali sa njim. Uvek je imao najlepše reči nade koje su očaravali sve prisutne. Retko se sreću tako dobre duše. Bio je skroman, izbegavao je da hvali sebe. Muzička genijalnost mu je bila urodjena. Svi tugujemo. Siguran sam da nas vidi i pomalo se ljuti što plačemo, umesto da slušamo njegovu muziku. Svi mi okupljeni na ovom tužnom mestu ćemo ti jednog dana doći u goste- rakao je njegov prijatelj.
Autor: N.B.
