Komemorativni skup u znak sećanja na preminulog brata Viki Miljković, istaknutog muzičara Vladicu Miljkovića biće održan danas u Kulturnom centru Niš.
Na komemoraciji će se okupiti porodica, prijatelji, kolege i svi koji su ga poznavali, kako bi se odali počast njegovom životu i delu. Estradni umetnik, virtuoz na harmonici je preminuo u petak u 47. godini, nakon kraće i teške bolesti.
Muzika koju je svirao Vladica Miljković začula se u Kulturnom centru u Nišu. Prvi se obratio Vitko Radomirović, glavni urednik televizije Belami iz Niša koji je bio njegov prijatelj.
- Naš Vladica, moj Vladica, moj bratski kako me zvao. Zašto Bože tako rano uzimaš najbolje, uzimaš ih sebi jer su potrebni na nebu. Siguran sam da će Vladicu dočekati andjeli sa harfama. Družili smo se i slušao sam nedostižnog virtuoza na harmonici. On je izvlačio Božje tonove i akorede. On i harmonika su bili jedno biće. Sećam se kad smo radili tezge, harmonika na grudima, lakovane cipele i izbačena desna noga. Taj njegov osmeh, kako je zračio dobrom pozitivnom energijom. Uglavnom smo sedeli za kafanskim stolom i svi problemi su nestajali sa njim. Uvek je imao najlepše reči nade koje su očaravali sve prisutne. Retko se sreću tako dobre duše. Bio je skroman, izbegavao je da hvali sebe. Muzička genijalnost mu je bila urodjena. Svi tugujemo. Siguran sam da nas vidi i pomalo se ljuti što plačemo, umesto da slušamo njegovu muziku. Svi mi okupljeni na ovom tužnom mestu ćemo ti jednog dana doći u goste- rakao je njegov prijatelj.
Zoran Ajković bliski prijatelj Vladice održao govor iz duše:
- Nisam pripremao nikakav govor iz duše ću da ispričam. Opraštamo se od našeg prijatelja, nesebičnog umetnika, koji je dotakao mnoge od nas. Umeo je da nas spoji i dovede sa kraja sveta na neko malo slavlje, kamo sreće da nas je sad doveo na neku svadbu. Zvali smo se familija, odrasli smo zajedno na ovom asfaltu. Nezaboravna su slavlja na kojima je on bio. Ne znam da li sam se lepše proveo kada god bi on organizovao. Uvek sam se pitao kako si spojio sve ove ljude, ali eto imao je tu harizmu. Njemu je harmonika bila više od instrumenta, bila je njegova strast i jedva smo čekali da zasvira. Žao mi je sto više nećemo moći da uživamo u ovom svetu u toj pesmi. Slučajno smo se našli u Parizu on kaže "Familijo u Parizu smo" I nađemo se u srpskoj kafani i neki nadobudni bugarski muzičari sve su imali najnovije i priđem im zamolim da moj brat odsvira i garantovao sam, a kafana je bila puna i kad je Vlajko uzeo harmoniku svi su skočili, odjedanput veselje, a do tada su svi bili polumrtvi. Zaključali smo kafanu i ostali do osam ujutru. To je jedan od hiljade dogadjaja i sam je rekao”Familijo, je l si video šta smo napravili”
Autor: N.B.
