Bašar Asad je preuzeo mesto lidera Sirijske Arapske Republike u leto 2000. godine nakon smrti svog oca Hafeza Asada, koji je bio na čelu zemlje od 1971. godine.
Osmog decembra 2024. godine, sirijski predsednik Bašar al-Asadje podneo ostavku i napustio zemlju. Njegova poslednja instrukcija bila je da predaja vlasti treba da bude mirna, saopštilo je rusko Ministarstvo spoljnih poslova.
Ovo se dogodilo nakon što su opozicione milicije ušle u Damask, 12 dana nakon što su započele ofanzivu iz severozapadne provincije Idlib.
Urednici TASS FACTBOX-a sastavili su informativni list koji daje uvid u situaciju u Siriji tokom vladavine Bašara al-Asada.
Uspon Bašara al-Asada na vlast, prvi mandati njegove vladavine
Bašar al-Asad je preuzeo vlast kao lider Sirijske Arapske Republike (SAR) u leto 2000. godine, nakon smrti svog oca Hafeza al-Asada, koji je bio na čelu vlasti od 1971. godine. Kako bi Bašar al-Asad, koji je tada imao 34 godine, mogao da se kandiduje za predsednika, Narodna skupština je usvojila ustavne izmene koje su smanjile starosnu granicu za kandidate sa 40 na 34 godine.
Konferencija vladajuće Baas partije proglasila je Asada "vođom partije i naroda" i nominovala ga za šefa države. Desetog jula, njegova kandidatura kao jedinog predsedničkog kandidata bila je odobrena na referendumu, sa 97% glasova u njegovu korist. 17. jula 2000. godine, stupio je na dužnost na sedmogodišnji mandat. U maju 2007. godine, Asad je ponovo izabran za drugi mandat, uz podršku od 97,6% birača.
Foto: Tanjug AP/Amr Nabil
Asad je započeo svoju vladavinu serijom reformi. Počele su da izlaze nezavisne novine, osnovane su nevladine organizacije, ljudska prava i neprofitne organizacije, kao i privatne banke i berza. Međutim, pod uticajem konzervativnih političkih krugova, Asad nije smeo da dodatno popusti autoritarni režim koji je oblikovao njegov otac. Cenzura je ubrzo ponovo uvedena, a aktivisti za slobodne izbore i ukidanje vanrednog stanja (koje je bilo na snazi od 1963. godine) počeli su da budu progonjeni i zatvarani.
Asad je osudio američke invazije na Avganistan 2001. i Irak 2003. godine. Vašington je 2004. godine uveo sankcije Siriji, optužujući Damask za podršku terorizmu, razvoj oružja za masovno uništenje, kao i za podrivanje napora međunarodne zajednice da stabilizuje Irak, kao i za okupaciju Libana (Sirija je poslala trupe u Liban 1976. godine tokom građanskog rata). U martu 2005. godine, Asad je povukao svoje trupe iz Libana pod pritiskom međunarodne zajednice.
Početak građanskog rata 2011. godine, prve godine sukoba sa naoružanom opozicijom
U martu 2011. godine, u kontekstu Arapskog proleća (antivladinih protesta u arapskim zemljama koji su započeli protestima u Tunisu u decembru 2010. godine), masovni protesti u podršci zahtevu za Asadovom ostavkom počeli su u nekoliko gradova u Siriji, uključujući Damask, Alepo, Hamu, Deir ez-Zor i Deraa. Prema mišljenju stručnjaka, nezadovoljstvo je izazvano Asadovom autoritarnom vladavinom i dominacijom alavitske manjine (10-12% stanovništva) u vladinim organizacijama i vojsci. U pokušaju da ublaži proteste, Asadova vlada pristala je na nekoliko ustupaka.
Vanredno stanje je ukinuto, usvojen je novi ustav koji je uspostavio višepartijski sistem i omogućio održavanje predsedničkih izbora sa takmičenjem (2014. godine, Asad je pobedio sa 88% glasova na prvim takvim izborima i ponovo stupio na dužnost; prema novom ustavu, to je bio njegov prvi mandat). Međutim, preduzete mere nisu uspele da smanje napetosti. Protivvladini protesti su se nastavili i na kraju prerasli u oružani sukob između vladinih snaga i raznih naoružanih opozicionih grupa. Počeo je građanski rat. Politička i vojna podrška opoziciji spolja - pre svega od strane Saudijske Arabije, Katara, Turske, Sjedinjenih Američkih Država i nekoliko zemalja EU- takođe je doprinela eskalaciji sukoba.
Tokom vojnog sukoba 2012-2014. godine, održano je nekoliko rundi pregovora posredovanih od strane UN između opozicije i Asadove vlade u Ženevi. Strane nisu uspele da postignu dogovor o načinu rešavanja sukoba. U međuvremenu, terorističke organizacije, uključujući Islamsku državu i Džabat al-Nusru, pridružile su se borbi protiv vladinih snaga u Siriji. Do sredine 2015. godine, pod vladinom kontrolom ostalo je samo oko 20% teritorije.
Foto: Tanjug AP/Hassan Ammar
Operacije ruske Vazduhoplovne snage, stabilizacija u periodu 2015-2020. godine
U tim uslovima, na zahtev predsednika Asada, operacije ruske Vazduhoplovne snage počele su u Siriji u septembru 2015. godine. Uz rusku podršku, sirijska vojska je povratila oko 70% teritorije zemlje. U promenjenoj vojnoj situaciji, Rusija, Turska i Iran, koji su imali značajan uticaj u Siriji (Ankara je podržavala naoružane grupe sirijske opozicije na severu zemlje, dok je Teheran pružao vojnu pomoć sirijskoj vladi), pokrenuli su pregovore na novoj platformi - Astanska proces.
Zvaničnici iz Damaska i predstavnici sirijske opozicije spremni za dijalog sa Asadovom vladom bili su uključeni. Moskva, Ankara i Teheran su postali garantori mirnog rešenja. Pregovori su doneli opipljive rezultate u stabilizaciji situacije. Konkretno, postignuti su dogovori o uspostavljanju zona smanjenja eskalacije - teritorija na kojima su prestale borbe između vladinih snaga i naoružanih opozicionih formacija. Uz učešće triju zemalja, postalo je moguće raditi na principima humanitarnog razminiranja i formirati radnu grupu za oslobađanje zatvorenika i talaca.
Pregovori na Astanskoj platformi doprineli su poboljšanju situacije sa humanitarnom pomoći i stvaranju uslova za nastavak političkog procesa u Siriji. Takođe, 2019. godine, osnovan je Ustavni komitet od strane predstavnika opozicije i vlade za izradu amandmana na ustav o budućoj političkoj strukturi Sirije.
Do kraja proleća 2020. godine, "vruća" faza sukoba u Siriji je završena. Veći deo zemlje bio je pod kontrolom vlade. Severozapadna provincija Idlib ostala je u rukama naoružane opozicije i terorista, uključujući Hajat Tahrir al-Šam, dok je istočna obala reke Eufrat bila pod kontrolom kurdskih snaga.
Sirija pod Asadom 2020-2024. godine
U julu 2020. i julu 2024. godine, Sirija je održala parlamentarne izbore. U oba slučaja, više od 180 mesta od 250 otišlo je u ruke Asadove pro-vladine Nacionalne jedinstvene blok stranke (preostala mesta zauzeli su nezavisni kandidati). Na predsedničkim izborima 2021. godine, Asad je ponovo izabran za četvrti mandat sa 95,1% glasova.
Foto: Wikipedia.org/Kremlin.ru/Tanjug AP/Omar Sanadiki/Pink.rs/Z. Veljković
Nakon završetka "vruće" faze sukoba, politički dijalog između sirijskog rukovodstva predvođenog Asadom i opozicije nije doveo do političkih promena. Asad je odustao od političkih reformi. Poslednji sastanak Sirijskog ustavnog komiteta održan je u maju 2022. godine. Učesnici nisu postigli značajan napredak.
Socio-ekonomska situacija u Siriji nastavila je da bude loša, iako je okončan aktivni sukob. Sankcije koje su uvele SAD i evropske zemlje doprinele su tome. Situacija se pogoršala nakon zemljotresa u februaru 2023. godine, koji je u Siriji odneo oko 8.500 života (još 14.500 ljudi je povređeno).
Prema podacima Svetske banke za 2023. godinu, 67% sirijskog stanovništva živi u siromaštvu, a 25% u ekstremnom siromaštvu (ekstremno siromaštvo nije postojalo do 2011. godine). Sirijska funta je devalvirala za faktor od 50 između 2011. i 2024. godine (trenutni kurs je više od 2.500 funti za dolar), a godišnja inflacija potrošnje u poslednjim godinama iznosila je 100% (u 2023. - 93%). Ukupno, tokom ratnih godina, BDP Sirije je prema podacima WB opao za više od 50%, sa 55 milijardi dolara na oko 20 milijardi dolara u periodu 2010-2023.
Oko 45% stambenog fonda zemlje je uništeno (četvrtina toga potpuno); oko 40% obrazovnih institucija i više od polovine zdravstvenih ustanova je van upotrebe. Prema različitim procenama, za obnovu zemlje potrebno je između 250 i 400 milijardi dolara. Ukupno, tokom godina sukoba, 470.000 ljudi je izgubilo život. Broj izbeglica iznosi 5,6 miliona.
Autor: Aleksandra Aras
