Analiza uticaja spoljašnjih faktora, teorije Šarpa i uloge nevladinog sektora u aktuelnim protestima u Srbiji
U vremenu narastajuće društvene polarizacije i sve češćih uličnih okupljanja mladih, Srbija se, čini se, ponovo suočava sa pitanjem: da li je ovo prirodan izraz nezadovoljstva građana ili pažljivo režirana predstava prema modelima poznatim iz arsenala tzv. obojenih revolucija? U čitavoj toj postavci, studenti su u prvom planu, ali deluje da iza njih često stoje akteri sa zavidnim organizacionim kapacitetima, internacionalnim vezama i jasnim političkim ciljevima.
U razmatranju slojevitosti trenutnih događaja, potrebno je podsetiti da se društva ne menjaju naprečac, revolucijom u jednoj noći, već evolucijom svakog dana, radom, upornošću i odgovornošću. Prava snaga mladih ne ogleda se samo u uzvikivanju parola, već u učestvovanju u izgradnji društva, ulasku u institucije i dijaloškom artikulisanju zahteva. To je poruka koja je danas jednako važna kao i pre nekoliko decenija.
Upravo ovde dolazimo do jednog od ključnih teoretičara savremenih građanskih protesta - Džina Šarpa, američkog politikologa čije se ime ponovo sve češće čuje u domaćem medijskom prostoru. Njegova teorija nenasilnog otpora, i danas, iako je preminuo 2018. godine, ostaje uticajan mehanizam savremenih pobuna koje su u mnogim zemljama korišćene kao alat u političkom inženjeringu. Šarp nije video proteste kao stihijsku reakciju naroda, već kao pažljivo „kalibrisan“ oblik političkog pritiska, koji koristi simboliku, medije, ekonomiju i paralelne društvene strukture kako bi destabilizovao vlast, izolovao njene stubove i pripremio teren za promenu režima. U tom sistemu, studenti i mladi često su predstavljeni kao vodeća moralna snaga, a u praksi kao transmisija spoljnog uticaja.
Taktika obojenih revolucija, model koji je primenjen u Srbiji 2000. godine, zatim u Gruziji 2003, Ukrajini 2004, zemljama Arapskog proleća i drugde, oslanjala se upravo na Šarpovu metodologiju, čije sprovođenje su finansirale strane organizacije. Iako teorijski nenasilna, ta metodologija često dovodi do vakuuma vlasti i destabilizacije sistema kada ne postoji jasan plan za tranziciju.
Opozicione stranke često, pa tako i danas u Srbiji, koriste proteste kako bi povratile politički kredibilitet koji su ranije izgubile. Neke organizacije nevladinog sektora, koje žele da se predstave kao civilno društvo, su zapravo postale politički instrument. Kada one prestanu da odgovaraju građanima, a odgovaraju donatorima iz inostranstva, tu počinje problem. Tu nestaje suština građanske borbe, a pojavljuje se politički inženjering. Kod nas, teza o spontanosti studentskih protesta sve više stoji nasuprot realnosti da se iza njih nalazi čitava infrastruktura, uglavnom iz domena nevladinog sektora, koja je i organizaciono i programski oslonjena na modele nenasilnog otpora.
Organizacije poput CRTA, Ne davimo Beograd (Zeleno-levi front) i Inicijativa mladih za ljudska prava, prema javno dostupnim podacima, imaju jasne dodire sa međunarodnim fondacijama, obukama i centrima moći koji promovišu Šarpovu metodologiju.
CRTA, iako formalno apolitična, godinama širi narativ o ugroženosti demokratskih procesa i institucionalne slabosti. Njene analize i programi podučavaju mlade kako da sistemski vrše pritisak na vlast, kroz oblike takozvanog strateškog građanskog delovanja, pa čak i kroz elemente političke neposlušnosti.
„NE DAVIMO BEOGRAD“, prvobitno neformalni društveni pokret, a sada deo formalne političke strukture, oslanja se na snagu urbane, kulturne i ekološke borbe, ali u praksi neretko koristi formu decentralizovane organizacije karakterističnu za metode Džina Šarpa. Njihova finansijska povezanost sa stranim fondacijama dodatno komplikuje poziciju neutralnog građanskog faktora.
INICIJATIVA MLADIH ZA LJUDSKA PRAVA, organizacija sa višedecenijskim stažom u radu sa mladima, takođe učestvuje u edukaciji o nenasilnom otporu, često u saradnji sa međunarodnim centrima poput CANVAS-a, naslednika nekadašnjeg „Otpora!“, koji je bio udarna pesnica promena 2000. godine.
Ulogu institucija u savremenom društvu ne treba potcenjivati. Ako studenti žele dijalog, institucije stoje otvorene, ako žele reforme, sistem nudi mehanizme. Ne gradi se društvo rušenjem legalne vlasti, već njenim unapređenjem kroz demokratske modele. Onaj ko je bio deo političkog sistema zna: stabilnost države je temelj za svaki napredak. Nedopustivo je da mladi, vođeni idealizmom, postanu instrument u rukama onih koji Srbiju posmatraju isključivo kroz prizmu geopolitičkih interesa. Protesti koji se ne završavaju predlogom, ne otvaraju dijalog, niti traže institucionalno rešenje, postaju sredstvo za destrukciju, a ne progres.
Naravno da studenti imaju pravo da traže, i bolje obrazovanje i veću participaciju u društvenim procesima. Ali imaju i obavezu da prepoznaju ko ih gura napred, a ko instrumentalizuje njihovu energiju za ciljeve koji nisu njihovi. Demokratsko društvo ne sme da zabrani proteste, ali mora ih čitati pažljivo i analizirati njihove stvarne izvore. Paradoksalno, oni koji se danas pozivaju na demokratiju, slobodu govora i pravo na protest, u stvarnosti ignorišu volju naroda iskazanu na izborima, pokušavajući da kroz ulični pritisak kreiraju promenu vlasti. To nije put kojim Srbija treba da ide.
I nije teško primetiti da je Aleksandar Vučić, kao stub i glavni nosilac političke i ekonomske stabilnosti, u mnogim ovim narativima ciljan ne zato što personalno smeta, već zato što je njegovo uklanjanje stvarni cilj: kao simbol i garant postojeće institucionalne strukture, kao simbol jake Srbije, koju opozicija ali i mnogi van Srbije žele da oslabe.
Zato je odgovor na pokušaje spoljne manipulacije upravo ono što Srbija i čini, to je jačanje institucija, transparentan rad vlasti, stalna komunikacija sa građanima, posebno mladima, kao i stvaranje prostora za slobodno, ali odgovorno izražavanje mišljenja. Niko ne sme biti sprečen da govori, ali niko ne sme ni da ćuti kada se protest pretvori u tehnologiju za destabilizaciju države.
Iskreno učešće u političkom životu ne počinje na radionicama i seminarima finansiranim iz inostranstva, već u učionicama, univerzitetima, skupštinskim raspravama i konstruktivnim dijalozima sa institucijama. Zato, poziv mladima nije da se povuku, već da se aktivno uključe kroz konkretne predloge. Da poštuju državu, ali i da je menjaju tamo gde je neefikasna, putem izgrađenih mehanizama, ne putem konfekcijskog modela uvoznog bunta.
Jer sloboda nije pravo da rušiš, već snaga da stvaraš. I to je istina, ne u formi parole, već u odgovornosti koju svi nosimo.
Piše: Zoran Đorđević, političar, bivši ministar odbrane
Autor: Pink.rs
