Dok odrastaju, deca neretko dožive razočaranja zbog reči ili postupaka svojih roditelja. Neka od tih razočaranja s vremenom blede, ali postoje dve stvari koje se najčešće ne zaboravljaju i ne opraštaju – prekršena obećanja i nepoštovanje njihovih emocija i ličnosti.
Iako deca kasnije mogu razumeti razloge zbog kojih su se te stvari desile, emotivne posledice često ostaju zauvek.
Prekršena obećanja
Roditelji često obećavaju stvari kako bi umirili dete ili mu dali nadu – „Sutra ćemo ići u park“, „Za vikend ćemo kupiti onu igračku“, „Biću tu kad se završi predstava“. Ali ako ta obećanja ne ispoštuju, dete počinje da gradi unutrašnji osećaj nesigurnosti i nepouzdanosti.
Dok odrasli nađu opravdanja – posao, umor, zaborav – dete ne razume sve to. Ono samo zna da nešto što je očekivalo sa oduševljenjem nije ispunjeno. I što je najvažnije: dete ne zaboravlja.
Godinama može u sebi nositi tihu tugu i osećaj da nije dovoljno važno da bi se obećanje ispunilo.
Nepoštovanje
Još dublju i trajniju emocionalnu ranu stvara nepoštovanje. Roditelji ponekad zaboravljaju da i dete ima svoj svet, svoje snove, strahove i male radosti.
Kada se ti trenuci omalovaže – rečima poput „To nije važno“, „To je glupost“, „Prestani da izmišljaš“ – dete gubi samopouzdanje.
Reči koje ostaju zauvek
Deca ne traže mnogo – samo iskrenost, prisustvo i priznanje. Ono što roditelji govore u afektu ili nepažnji, deca često zapamte za ceo život.
Ponekad se te reči pretvore u unutrašnje nemire koji ih prate i u odraslom dobu: osećaj da nisu dovoljna, da ne vrede, da nikad neće uspeti da ispune tuđa očekivanja.
Roditeljstvo je put prepun izazova i nijedan roditelj nije savršen. Ali ono što možemo jeste – da budemo svesni težine svojih reči i obećanja.
Autor: Jovana Nerić
