U selu Parcani kod Ralje, 14. aprila 2001. godine pronađeno je telo petnaestogodišnje devojčice, Dragane Todorović, a pored nje nalazio se obešeni muškarac. Njena smrt ostala je formalno klasifikovana kao rešena u vidu ubistva i samoubistva, ali je svojom blizinom i vremenskom podudarnošću sa smrću još jedne devojčice neizbežno produbila užas i otvorila prostor za mučne spekulacije koje ni do danas nisu potpuno utihnule.
Samo par dana pre njenog ubistva, u Parcanima je ubijena Dušica Ilić (15), a za njeno ubistvo osuđen je Goran Ilić. On je, kako se navodi, nakon što je ubio silovao, a njeno telo našli su psi. Više o tome možete da pročitate ovde.
U subotu, 14. aprila, u zaseoku Granice, pronađena su tela Dragane Todorović (15), učenice osmog razreda iz Parcana, i Miroljuba Antonijevića (52) iz obližnjeg sela Stojnik. Dragana je ležala mrtva, sa teškim povredama glave, dok je Antonijević pronađen obešen o drvo, pet metara dalje.
Zvanična policijska verzija, saopštena je javnosti relativno brzo, i rečeno je da je u pitanju ubistvo i samoubistvo. Pretpostavka je bila da je Antonijević, navodno, 5. aprila, sekirom usmrtio Draganu, a potom presudio sebi vešanjem.
Pošto je narod već bio potresen prethodnim saznanjem o ubistvu Dušice Ilić, kao i mestom na kom je pronađeno njeno telo, oglasio se potpukovnik Gutić koji je izričito tvrdio da ova dva slučaja, uprkos jezivoj podudarnosti, nisu povezana. Naime, oba ubistva su se desila u kratkom vremenskom roku, tela dve devojčice pronađena su na istoj lokaciji - udaljenost između dva mesta na kojima su tela pronađena bila je samo 800 metara. Takođe, obe žrtve imale su 15 godina. Teorije o istom ubici nastavile su da se šire zbog toga što odgovora nije bilo jer je Antonijević izvršio samoubistvo, dok istraga nije išla u smeru da bi Ilić mogao da bude osumnjičen za ubistvo Dragane.
"Ovo je stravično. Meštani našeg sela su u panici", izjavio je tada predsednik mesne zajednice, dodajući da su neki roditelji odlučili da decu ne šalju u školu dok se situacija ne razreši. Ogorčenje je bilo usmereno i na širi sistem. Meštani su godinama ukazivali na problem nedostatka prevoza za đake do Ralje, primoravajući decu na dugo i nebezbedno pešačenje.
Foto: Pink.rs
Najveći gnev, međutim, izazvala je činjenica da je monstrum poput Gorana Ilića, sa istorijom najtežih zločina, pušten na slobodu ranije zbog amnestije i da je slobodno živeo u njihovom komšiluku, a da niko nije bio upozoren niti je on bio pod prismotrom. "Kako je moguće da neko ko je posle toliko godina zatvora za ista krivična dela... nije praćen od strane nadležnih?", pitali su se meštani, postavljajući pitanje odgovornosti sistema.
U atmosferi straha i zbunjenosti, počele su da kolaju razne teorije. Proširila se vest o mogućoj umešanosti sekte "Devičanska krv", s obzirom da su obe žrtve bile devojčice i da su zločini počinjeni uoči Uskrsa. Da li je Antonijević imitirao Ilića? Da li su se poznavali? Da li su radili zajedno, možda po nalogu neke sekte, prinoseći "devičanske žrtve"?
April 2001. ostaje kao večni ožiljak na licu Parcana, to je podsetnik na najtamnije strane ljudske prirode, na krhkost života, na bol porodica žrtava, ali i na stalnu potrebu prevencije kako se ovakav užas nikada i nigde ne bi ponovio. Sudbina Dušice i Dragane, dve petnaestogodišnjakinje čiji su životi prekinuti na pragu mladosti, opomena je koja ne sme biti zaboravljena.
Autor: Aleksandra Aras
