Pred crkvom sam video gužvu i uzrujane, ali radosne ljude, a jedan čovek je trčao tamo-vamo, ne skrivajući svoje emocije i radost zbog čega se sve to i učinilo sve kao jedna narodna graja, pa me to malo i naljutilo, kaže za medije starešina manastira Dimitrije PlećeviĆ.
Vernik iz Smederevske Palanke u ovo sveto mesto je došao sa štakama, a nakon što je celivao mošti svetaca Zosima i Jakova, bol u njegovoj nozi je, prema sopstvenoj tvrdnji, nestao - bacio je štake i čak potrčao naočigled svih prisutnih.
- Veliki i blagosloveni dan Veliki petak kada je gospod Isus Hrist spasitelj naš stradao zarad našeg spasenja. Izneli smo u ovom svetome manastiru plaštanicu u spomen na Hristovo stradanje, ali i pevajući već i nazirući nadu Hristovog vaskrsenja. U svetlosti Hristovog vaskrsenja u svtelosti Hristove radosti, ovde svi sabrani u manastiru Tumanu sada ovog trenutka svedoci smo velikog čuda kako je našeg brata sveti Zosim i Sveti Jakov Tumsnki, molitvama gospodu, stradalog na krstu, njihovim molitvama gospod ga je podigao uslišio i ukrepio došao da se pomlomi manastir svetiteljima da se pomoli jer je imao problem sa nogom i hodanjem,i došao je sa štapom i celivajući manastirsku kapiju primiši blagoslov i blagodat ove svetinje neka je slava Bogu, gospodu našim koji je vaskrsao iz mrtvih i kad kažu pojedini skeptici ko je video čudo u Tumanu, evo vidimo ga svi danas naš brat Mića Grbić bi bilo lepo da podeli.
On je podelio sa okupljenim narodom svoju sreću:
Eto, dragi moji, ja sam iz Smederevske Palanke. Išao sam na štakama, maltene tri meseca. Uvek sam hramljao kao da sam se rodio bogalj, međutim, moj sin Raša Grbić i sinovica Sanja, kažu da idemo u Tumane. Stigli smo poljubio sam kapiju, uhvatio mi neki znoj, ništa nisam reagovao, držao sam unuka, i ja sam video oca Zosima i rekao ne boli me noga. I evo ne treba mi ova štaka, evo potrčite
Okupljeni vernici snimali su ovo čudo. Svi su se prekrstili i zabeležili ovaj trenutak.
Iguman nije skrivao radost:
- Veliki je Bog koji nas krepi svojim prisustvom među nama i na ovakve vidljive način. Za ovo čudo sam saznao kada sam iz konaka ka crkvi da vidim da li je sve spremno i da li se crkva ukrašava kako treba za predstojeći praznik vaskrsenja Hristovog. Pred crkvom sam video gužvu i uzrujane, ali radosne ljude, a jedan čovek je trčao tamo-vamo, ne skrivajući svoje emocije i radost zbog čega se sve to i učinilo sve kao jedna narodna graja, pa me to malo i naljutilo, na ovaj tihi dan Veliki Petak, ali kada sam prišao čovek mi je ispričao jasno i kroz dirljive reči da je u Tuman došao sa teško bolesnom nogom, da nije mogao bez štaka. Da je celivao manastirku kapiju, desetak minuta pre nego što se sa mnom sreo, da ga je oblio znoj i da je osetio da može bez štaka da ide i čovek je prohodao i potrčao. Eto, čuda su svakodnevica kada imamo gospoda uz tebe i kada mu verujemo, ali ona sama za sebe ne smeju da budu cilj, ali ona su tu da nas podsete da je gospod tu među nama,i na ono što je suština našeg života a to je vaskrsenje i da i mi po toj meri živimo.
Autor: Snežana Milovanov
