Jednoj ženi iz Srbije život u stambenoj zgradi postao je prava noćna mora, otkad konstantno sluša buku iz stana pored koja joj do te mere remeti život da razmišlja o selidbi posle tri godine konstantne galame, vrištanja i glasnih zvukova koje dopiru od njenih komšija.
U nedostatku rešenja situacije u kojoj se našla, ona se nedavno obratila korisnicima Redita i zamolila ih za savet, opisujući maltretiranje koje preživljava svakog dana.
"Živim tri godine u zgradi sa očajnom zvučnom izolacijom. Pored mene živi jedna porodica, iznad mene isto i pored, s druge strane, još jedni sa dvoje ženske dece, 5 i 12 godina otprilike. E sada, ja kada sam se doselila prvi dan sam skontala koliko su ovi s malom decom glasni. Zvučna izolacija jeste užasna, ali ja ne čujem ova dva stana sa kojima se delim skoro pa nikada, čujem samo ove. To dete počinje da trči po stanu još od 7 ujutru. To trčanje traje nekad do 10, a nekad skoro i do ponoći. Od skoro su nabavili i psa koji neprestano laje i to me je već više puta budilo iz sna. Kad pas ne laje, dete ne trči ili ne vrišti (što je možda svega 2 do 3 sata u danu da se to ne dešava) onda se pomera nameštaj, vuku stolice, kotrljaju kugle po podu, treska vratima, roditelji se svađaju ili tuku dete i tako dalje", opisuje ona.
Buku je, piše, do sada nekako i izdržavala jer nije bila non-stop u stanu, a sada kad zbog noćnih smena mora da spava preko dana, komšije je bude uprkos tome što spava sa slušalicama u ušima.
"Ja njih čujem non-stop, osim kad odu da spavaju, znači bukvalno kao da živim s njima. Više puta sam išla da im skrenem pažnju i da ih zamolim, rekla im da uđu slobodno u moj stan da vide kolika buka se proizvodi trčanjem i vrištanjem, međutim, ne vredi. Nikad nisu ni pokazali inicijativu, jednom su rekli "videćemo da uradimo zvučnu izolaciju" i naravno ništa od toga. Jeste do izolacije, ali 99 posto sam sigurna da ovoj porodici ni izolacija ne bi pomogla jer generalno imaju tako glasan stil življenja. Kao sa planine da su sišli u zgradu, ali bukvalno", očajna je autorka objave.
Problematične komšije, opisuje, toliko su joj narušile kvalitet života da moguće rešenje vidi u selidbi. Ona je u komentarima dodala i da preko 10 godina živi u zgradi, te da su joj komšije bila i deca i bebe, kučići, ali u situaciji u kakvoj je sada nikad se nije našla.
"Znači roditelji se ne bave svojom decom. Ili je tuku, tu mlađu ili je puste da divlja. Znači nit ide u vrtić, nit izlazi napolje negde samo stan i divljanje. A i oni su, takođe, mnogo glasni, grlati i kad normalno pričaju urlaju, a kamoli kada se svađaju, plus pomeranje nameštaja, lupanje vratima, nemaju nigde ni tepiha ni ničega, samoživi do bola. Meni je to strašno i ne krivim dete, ali te roditelje i te kako jer ne mogu uopšte da ih shvatim i kako ih nije sramota da dižu pola zgrade na noge, kako li živi komšija ispod njih, skidam mu kapu. Očajno zaista, takva buka celodnevna mnogo utiče na moje raspoloženje i primetila sam da su mi živci baš popustili od kako slušam non-stop buku koja dopire iz njihovog stana", dodala je ona u komentarima.
Drugi korisnici Redita, nažalost, odmah su se prepoznali u istoj muci i podelili svoja iskustva sa bučnim komšijama zbog kojih autorki objave savetuju da što pre pronađe novo mesto za život.
"Iz svog negativnog iskustva moram da kažem ili će oni da se isele ili ti. Priča ti osoba koja je isto 3 godine slušala trčanje dece, plakanje, ma haos. Sve što možeš da zamisliš sam probala, pravne načine, a i one druge. Spavala sa čepićima u ušima i ponekad plakala od nemoći, besa, tuge, da me maltretiraju tuđa deca. Odselili su se. I ja sam prodisala", "Jednostavno nema leka. Niko, ali niko neće da reaguje na prijavu koja počinje sa "deca su bučna...". Seli se ili "čekaj da porastu", "Nisu svi ljudi za stanove, jednostavno je bahatost tolika da ih zabole ako nekome smetaju. Neće me čuditi da počnu svinjokolje da održavaju u stanovima", "Razumem te u potpunosti. Mene isto te stvari živciraju. Smatram da nekim ljudima treba da bude zabranjeno da žive u zgradama, jer ne umeju da se ponašaju", komentarisali su korisnici.
Autor: Jovana Nerić
