U nedelju 24. marta, navršilo se 20 godina od početka vazdušnih napada NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) koji su trajali 11 nedelja. Bombardovani su i teško oštećeni privredni objekti, infrastruktura, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture…

Prema procenama iz različitih izvora, poginulo između 1.200 i 4.000 ljudi. Prema nekim informacijama, pod NATO bombama nastradalo je 88 dece. Iako se ne radi o matematičkim zagonetkama, ukupan broj je i dalje promenljiva kategorija, ali najčešće se pominje brojka od 2.300 civilnih žrtava koje onima koji su bombe bacali i nisu važne.

Setimo se da je Džejmi Šej, portparol NATO za vreme bombardovanja postao autor konstrukcije "kolateralna šteta". Naime, on je na ovaj način cinično nazivao nevine žrtve NATO projektila.

Korišćenje ove konstrukcije za stradanja civila ostaviće trajnog traga u njegovoj biografiji.

Nastradali civili nazivani su kolateralnom štetom, ali da li su zaista to bili i da li su raketiranja nekih objekata jednostavno mogla da se ne dese? Bilo kako bilo, NATO je svaku prekomernu upotrebu sile nazivao "greškom".

Tako je "greškom pilota" pri proceni sa velike visine i guste magle bombardovan magistralni put za Obrenovac, Umku i Sremčicu na današnji dan, 28. marta 1999. Ovom prilikom stradalo je osam, a povređeno četvoro ljudi. Ovog dana gađana su i naselja Meljak i Stepojevac i na meti su bile privatne kuće. 28 ljudi je ubijeno, a 40 je ranjeno.

"Greškom" je i 28. aprila pala raketa u Kočerinovo kada je 18 osoba poginulo, a 15 povređeno. NATO je, opet "greškom" i "radeći prema pogrešnim informacijama", pogodio mesta Čajniče, Plašće i Donja Brvenica. Tom prilikom ubijeno je 37 osoba, dok je jedna uspela da sačuva živu glavu.

Još jednom navodnom greškom NATO-a raketirano je područje kod granice između Bosne i Hercegovine i Crne Gore u mestu Grab. Na sreću u ovoj akciji nije bilo mrtvih, ali su bombe do temelja uništile oko 30 kuća.

Najmonstruoznija "greška" sa najviše žrtava bilo je bombardovanje skloništa albanskih izbeglica " 18. maja, kada je nastradalo 149 osoba, od čega 36 dece.

Događaj koji je ostao zabeležen kao jedan od najsurovijih i najstravičnijih napada NATO-a jeste bombardovanje putničkog voza 393 na ulazu u Grdeličku klisuru. Tog podneva 12. aprila zlikovci su ispalili četiri projektila, od kojih su dva pogodila voz u trenutku kada je prelazio preko mosta. Prema zvaničnim podacima, u smrskanim i izgorelim vagonima život je izgubilo petnaest, a povređeno pedeset osoba, među kojima je bilo i dece, ali je izvesno da je poginulo više ljudi, jer ostaci nekih nikada nisu pronađeni.

Jezive slike iz Grdeličke klisure obišle su ceo svet, a komandanti NATO-a su još jednom, bez srama, kvalifikovali pogibiju nevinih ljudi kao kolateralnu štetu.

Tvrdili su da je meta bio most, a da je voz kolateralna šteta, dok je glavnokomandujući NATO snaga general Vesli Klark cinično zaključio da je voz išao previše brzo, a da je bomba bila previše blizu cilja da bi mogla da se otkaže.

Podsećamo da je odluka o bombardovanju tadašnje SRJ doneta, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a činjenica je da je NATO tokom agresije na Jugoslaviju počinio mnoge zločine i prekršio brojne norme međunarodnog prava i Ženevsku konvenciju. Na nas su slali hemijsko oružje, kasetne bombe, projektile sa osiromašenim uranijumom i ostala zabranjena sredstva ratovanja, što je ostavilo izuzetno loše posledice po zdravlje stanovništva, posebno ljudi sa teritorije Kosova.

NATO je u svojoj "humanitarnoj interveniciji", koja je prerasla u humanitarnu katastrofu, gađao civilna mesta i objekte, zastrašivao narod, neopravdano razarao... Ubijao je ljude, uništavao porodice i detinjstva onih koji su sa nedoumicom i zbunjeno posmatrali strah svojih najbližih.

Na hiljade nedužnih izgubilo je svoje živote, a greškom, kako su navodili da bi opravdali monstruoznost zločina, stradalo je više stotina građana.

Ni za jedan zločin niko nikada nije odgovarao…